Toksoplazma – Toxoplasmosis
Prema nekim autorima, toksoplazmoza je najrasprostranjenije hronično infektivno oboljenje u ljudskoj populaciji. Procenjuje se da je 5-20 % svetske populacije inficirano parazitomToxoplasma Gondii. Horizontalni put širenja infekcije (sa čoveka na čoveka) nije potvrđen, osim u retkim slučajevima kada se ova bolest može preneti putem transplantiranih organa, a verovatno i transfuzijom krvi. Vertikalni put (sa majke na dete tokom trudnoće) je veoma česta pojava. U 20-40% slučajeva inficirana majka prenese parazite na plod. Ovo se najčešće dešava kod imunodeficijentnih osoba (osobe sa oslabljenim imunitetom, ili u periodima života kada je imunitet iz nekih razloga manje efikasan). Trudnoća je sama po sebi “stanje oslabljenog imuniteta”, pa je aktivacija toksoplazme u trudnoći česta pojava.
Toksoplazmoza je neobična i u mnogim aspektima jedinstvena infektivna bolest. Pored činjenice da je jedna od najčešćih infektivnih bolesti ona je u većini slučajeva asimptomatska. Prenosioci toksoplazme najčešće su mačke i, znatno ređe, psi. Postoji mišljenje da i neke druge životinje mogu preneti toksoplazmu na ljude. Osim toga, novija istraživanja su potvrdila da je jedan od čestih puteva infekcije konzumiranje termički nedovoljno obrađenog mesa. Ovo je naročito izraženo u zemljama u kojima su “na ceni” jela od presnog ili “nedopečenog” mesa, naročito u Francuskoj, Engleskoj, SAD itd. Pojedina istraživanja iz ovih zemalja pokazala su da procenat inficiranih osoba u opštoj populaciji iznosi i do 30% (Francuska). Nedovoljno termički obrađeno krtolasto povrće (krompir, šargarepa i sl.) takođe mogu biti izvor infekcije ukoliko su zagađeni mačjim izmetom.
Dijagnoza
Dijagnoza toksoplazmoze se najčešće postavlja posle pobačaja kada pacijentkinja izvrši pregled krvi na prisustvo anti-toksoplazmatskih antitela (IgM i IgG). Kod muškaraca se ova bolest retko dijagnostikuje zbog svog, najčešće, asimptomatskog toka. Izolovano prisustvo IgM u serumu žene (pacijenta) znači svežu infekciju toksoplazmom. Prisustvo IgM i IgG antitela znači “staru”, ali reaktiviranu infekciju. Na kraju, prisustvo samo IgG antitela je znak stare i “mirne” infekcije. Titar (koncentracija) antitela takođe ima određeni prognostički značaj. Toksoplazma može da se dijagnostikuje i pregledom menstrualne krvi, ali se na ovaj način ne mogu uvek dokazati paraziti, zbog cikličnosti njihovog razmnožavanja. Zbog toga se u menstrualnoj krvi inficirane žene toksoplazma može dokazati u 2-6 ciklusa tokom jedne godine.
Rizici
U patologiji toksoplazmoze svakako je najinteresantnija njena povezanost sa trudnoćom, pobacajima, anomalijama ploda i sterilitetom. Sama infekcija ovim parazitom, česte reaktivacije bolesti, kao i stanja “oslabljenog” imunskog odgovora mogu da budu odgovorni za svaki od nabrojanih problema vezanih za reprodukciju. Žene sa aktivnom toksoplazmozom najčešće mogu zatrudneti, ali se ove trudnoće, nažalost često završavaju pobačajima u prvom ili drugom trimestru trudnoće. Zbog činjenice da parazit može da prođe kroz placentnu barijeru, infekcije ploda su česte. Posledice koje toksoplazma može ostaviti na plod u razvoju, najčešće se odnose na infekcije očiju i centralnog nervnog sistema (CNS). Sama posteljica takođe može biti oštećena. Oštećenja posteljice mogu dovesti do insuficijencije posteljice i intrauterine smrti ploda.
Uticaj na CNS
Do nedavno je vladalo prilicno konzervativno mišljenje da prisustvo toksoplazmatičnih cisti čak i u centralnom nervnom sistemu, pre svega velikom mozgu, nema nikakve štetne posledice na zdravlje čoveka. Međutim, naprednija i multidisciplinarna istraživanja su pokazala nešto sasvim suprotno. Naime, ova istraživanja su otkrila da osobe koje su inficirane toksoplazmom pokazuju značajne promene u ponašanju i funkcionisanju CNS-a.
Primećeno je da toksoplazma pozitivne osobe imaju značajno sporije reflekse i reakcije na iznenadne događaje, što je dovelo do zakljucka da u 50% saobraćajnih nesreća u Engleskoj učestvuju osobe sa toksoplazmatskim cistama u CNS-u. Osim toga, primećene su promene u ponašanju ovih ljudi koje se manifestuju kao česta i diskretna euforična stanja, želja za avanturama, želja za učestvovanjem u rizičnim situacijama, kao i hrabro držanje i ponašanje u najvećem broju hazardnih situacija. Istraživači tvrde da u običnom životu toksoplazma pozitivne osobe najviše liče na osobe u blago alkoholisanom stanju ili tzv. adrenalinske zavisnike.
Pretpostavlja se da do ovih promena u ponašanju toksoplazma pozitivnih osoba dolazi zbog promena u neuronsko-sinaptičkim vezama. Ova istraživanja su značajna posmatrano iz nekolio aspekta kao što su epidemiološki, sudsko-medicinski i uopšte zdravstveni. Za istrazivače u Srbiji ovakva studija može poslužiti i u edukativnom smislu jer predstavlja klasicni primer multidisciplinarnog, temeljitog i tipično “zapadnjačkog” pristupa novim saznanjima o jednom parazitu koji živi sa nama verovatno od samog početka naše evolucije.
Terapija i lečenje
Postoji više šema i načina lečenja toksoplazme. Nijedna šema kombinacije lekova ne garantuje rađanje zdravog i terminskog deteta. Jedna od najboljih strategija lečenja zasniva se na prekoncepcionom (pre trudnoće) tretmanu, koji najčešće traje 30-60 dana. Većina ginekologa se slaže sa mišljenjem da u trudnoći lečenje treba nastaviti od 10. nedelje pa do kraja trudnoće. Lekovi koji su kod nas najčešće u upotrebi su Baktrim, Spiramicin (Rovamicin) i Daraprim. Sva tri leka treba upotrebiti u prekoncepcionom tretmanu, dok se u trudnoći izostavlja Daraprim, zbog mogućeg teratogenog dejstva.
Svaka upotreba Daraprima podrazumeva paralelnu upotrebu folne kiseline. Baktrim i Spiramicin (Rovamicin) se smatraju bezbednim lekovima za upotrebu u trudnoći. U svakom slučaju, i pored izvesnog rizika od terapije u trudnoći, šteta koju ovi lekovi možda mogu napraviti (nije dokazano da su štetni) je višestruko manja od moguće štete koju Toxoplasma Gondii može naneti plodu. Ukoliko je tretman lekovima dao slabe ili polovične rezultate, terapiju treba ponoviti i ispitati moguće puteve reinfekcija odnosno moguće puteve ponovnog inficiranja jedne iste osobe.